Мирослав Миња Дедић био је омиљени професор глуме и декан на Факултету драмских уметности у Београду, шеф Катедре за глуму и позоришни редитељ. Такође, управник Зетског дома на Цетињу и директор Драме Народног позоришта у Београду. Обележио је „златно доба“ Београдског драмског позоришта.
Рођен је 14. нов. 1921. године у Горњем Милановцу. Већ са 19 година (1940) постао је члан студија Уметничког позоришта у чијим је представама на Коларчевом универзитету у Београду учествовао од почетка рата 1941. године.
Рад у Црној Гори и студије
Све је некако почело на Цетињу где је Мињин отац, судија, добио функцију главног судије Зетске Бановине. Миња гимназијске дане проводи са Павлом Вујисићем, још једним бардом, по Цетињу, где је Пајин отац био главни полицајац Зетске бановине. После ослобођења, неко време провео је у новооснованом Народном позоришту Црне Горе на Цетињу. Студије режије Дедић је започео на државном Универзитету позоришне уметности у Москви 1946/47, а завршио у Београду, на Академији за позориште, филм, радио, и телевизију 1954.год. Његова дипломска представа била је „Ноћи гнева“ Армана Салакура у Београдском драмском позоришту. Извесно време провео је на специјализацији у Паризу и Прагу. По завршетку студија био је управник позоришта на Цетињу.
Рад на теливизији
Од 1959. године радио је на Телевизији Београд и постао први редитељ Дневника Југословенске радио-телевизије, као и првог телевизијског преноса фудбалског меча репрезентације Југославије 1961. године. Режирао је и првомајске параде и прославе Дана младости.
Рад у позоришту и на Факултету драмски уметности
Миња постаје помоћни редитељ од 1948. до 1950.године и директор Драме Народног позоришта Београд, од 1963. до 1964. Управник и редитељ Београдског драмског позоришта од 1950. до 1962.године.
На Академији за позориште Дедић је радио од њеног оснивања, најпре као асистент Хуга Клајна и Томислава Танхофера, а затим и као професор и декан у чијим су се класама школовали неки од најбољих српских глумаца. Сви српски најпознатији глумци су били његови студенти. Умео је да препозна таленат. Почев од младог и бунтовног Љубе Тадића када га је крајем четрдесетих узео за Раскољника у „Злочину и казни“ и тако му трасирао пут у вечност глумачког заната. Затим, Петар Божовић, Воја Брајовић, Жарко Лаушевић, Лане Гутовић, Бранислав Лечић, Светлана Бојковић, Снежана Богдановић, Бранимир Брстина, Соња Савић, Зоран Цвијановић, Нада Блам, само су нека од имена којима је Миња предавао и од њих направио глумце и људе. За десетине генерација студената Академије уметности он остаје митски професор Миња.
Миња као редитељ
Као редитељ, Миња Дедић је поставио више од 40 наслова. Највећи део редитељске каријере везан је за Београдско драмско позориште и позориште „Бошко Буха“ у којем је режирао 21 представу, међу којима су „Острво са благом“, „Лепотица и звер“, „Капетан Џон Пиплфокс“, „Чаробњак из Оза“.
Треба поменути и чувену поставку "Николетине Бурсаћа" у Дубровнику.
Заједно са Сојом Јовановић и Предрагом Динуловићем, током педесетих година прошлог века, учинио је да Београдско драмско позориште обликује свој сценски израз кроз представљање најновијих комада светске драматургије. Током тих „златних година“ Позоришта на Крсту режирао је култне представе попут „Ноћи гнева“ Салакруа, Крлежиних „Легенди“, „Злочина и казне“ Достојевског и по први пут представио текстове савремене америчке драматургије „Силазак Орфеја“ и „Мачка на усијаном лименом крову“ Тенесија Вилијамса, постављајући стандарде за сва будућа тумачења ових комада.
Био је и професор на белгијској краљевској Академији за позориште, као и у Италији где се по његовом програму и сада учи на школама за глумце.
Мирослав Миња Дедић је уз Мирослава Беловића успоставио уметнички правац на којем се и данас заснива репертоар позоришта „Бошко Буха“.
Преминуо је 1.марта 2015.године у 94.-тој години живота.